Amalgam i kompozit su dva najčešće korišćena materijala za manje restauracije oštećenih zuba u današnjoj stomatologiji. Svaki od ova dva materijala ima svoj razvoj, uspehe, prednosti i nedostatke.
Amalgami se u stomatologiji koriste više od 150 godina kao material za nadoknadu izgubljenog zubnog tkiva. Radi se o legurama srebra i žive kojima se dodaju bakar, kalaj i drugi metali. Njihova osnovna prednost je nža cena, visoka otpornost na mehanička opterećenja a samim tim i dugotrajnost ispuna na bočnim zubima. Glavni nedostatak je jako loš estetski izgled, pojava korozije po ivicama plombe kao i pojava sekundarnog karijesa oko plombe.
Što se tiče toksičnosti amalgama, mišljenja su i dalje podeljena. U Americi i mnogim evropskim zemljama, amalgam se koriste uz mišljenje da su potpuno bezbedni. S druge strane, Norveška je 2007.g. potpuno zabranila upotrebu amalgama zbog sadržaja žive koja je jako toksična.
Kompoziti su materijali koji su stomatološku praksu uvedeni sredinom 20.veka i uz mnogobrojna poboljšanja koja su proistekla iz razvoja industrijske tehnologije danas predstavljaju jedan od najkvalitetnijih materijala koji se koriste u restauraciji zuba. Njihova najveća prednost nad amalgamima je visoka estetika koja se dobija kod kompozitnih zuba, gde se skoro u potunosti može imitirati prirodni izgled zuba. Osim toga, uklanja se mnogo manje zubne supstance, a veza plombe i zuba je vrlo jaka jer se zasniva na adheziji.
Osnovni nedostaci kompozita, kao što su manja otpornost na habanje i mehaničke sile i pojava skupljanja materijala tokom polimerizacije, su danas svedeni na minimum promenom sastava samog materijala i korišćenjem keramičkih punioca.
Kompozitni materijali su savremeni materijali izuzetnih estetskih karakteristika zbog čega su jako popularni kod pacijenata. Zahtevi za lepšim izgledom zuba potpuno isklučuju primenu tzv. “crnih, sivih” plombi.
